-Lu šta ti je?-Edward mi je stavio ruku na rame i zabrinuto me pogledao.
-Ljuta sam!-mrzovoljno sam odgovorila gledajući kroz prozor.
-Na roditelje?
-Pa na koga ću drugog?!-bjesno sam frknula-Grad je za vas previše opasan,bolje je da živite na selu!-rekla sam oponašajući majčin glas na šta se on glasno nasmejao.-Zna ponekad toliko da me nervira.-dodala sam još.
-Nije smak svijeta ako si došla na selu živjeti.
-E,pa za mene jest..Kako su nam ovo mogli učinuti?!Mislim ipak sam trebala sve drugove da napustim,a ovdje kamo da ću ih naći.....
-Naviknut ćemo se mi ovdje.
-Da,mogu da mislim...-Okrenula sam se prema njemu i vidjela da mi se blago smješi na šta sam se ja namrštila.-Nemogu da vjerujem koliko strpljenje imaš za mene,a ja ti ovako uzvraćam....
Opet se nasmejao.-Malo se razveseli,vjeruj mi naviknut ćemo se mi ovdje.

-Da,da,da ,naviknut ću se sigurno sa onim kretenskim rođakom koji samo može da me vrjeđa..ljutito sam rekla.-Dobro,moram priznat da je poprilično dosadana.-rekao je,a ja sam okrenula glavu da ga pogledam u oči.-Dobro,on je kreten.-dodao je još.
-Slažem se.-rekla sam i oba dvoje smo se nasmejali.
Moji roditelje su mene i mog starijeg brata poslali na malo već selo koje se oko 25km nalazi od Londona,samo zato što su se u njemu počeli dešavati različita ubojstva.Napočetku smo se suprostavili tome,ali na kraju su ipak oni pobjedili.
I sada smo upravo u malom selu po ime Olbloo gdje žive naša strina i stric sa svojim sinom Peterom.
Oni su imali ogromni kuću koja je imala tri sprata i još uz to tavan,nikad nisam shvatila zašto će im tolika kuća.Ali stirc Harry je oduvijek volio da se hvali sa svojim stvarima,pa je zato kupio sebi ogromnu kuću sa kojom bi se mogao hvaliti po čitavom selu.Baš zbog toga ih nisam voljela previše su se hvalili,što je meni jako smetalo,a da ne pričam o Peteru.On se uvijek pravio kao da je neka važna faca(što naravno nikad nije ni bio)uvijek je terorisao mlađe,a ja sam jedna od tih.Bio je viši od mene za jednu čitavu glavu,čvrste građe i da ne zaboravimo imao je duge ruke,kratke noge i to mu je sve davalo izgled gorile,što i jeste po mom mišljenu.
Ništa mi nije smeo uraditi pred Edwardom,ali je ipak smeo da me vređa sa različitim uvredema koje su se inače vrtle oko mog aparatiće za zube kojeg nosim već punih godinu dana.

-Šta želiš danas da radiš?-upita Edward.
-Ed,danas ću pola dana provest u školi.-odgovorila sma i glas mi se opet pojavila ljutna.
-Poslije škole?-uzdahnuo je.
-Imaćešš puno za učiti.
-Kad sve naučim?
-Pa,voljela bi da malo vidim okolinu,može?
-Aha.
-Pa nebi vam savjetavao da napuštate kuću,znate ovuda hodaju svakakvi luđaci.
Oba dvoje smo poskočili na duboki hraptavi glas okrenula sam se i spazila kako je Peter naslonjen na zid.Namrštila sam se na njega,a onda glasom punog mržnje rekla.-Goni se iz ove sobe!
-Ovo je moja kuća i dok kod je ovo moja kuća ja mogu da budem u kojoj god poželim prostoriji.-rekao je i zlobno se nasmešio.
-Ovo je moja soba i u nju nema niko pravo ulaziti bez moje dozvole dok sam ja ovde!-rekla sam.
-I da kad ćeš odvratni aparatić skinuti?-zastao je i nakratko se zamislio,a onda je polako rekao.-Ustvari kad bi ga skinula bila bi samo još ružnija!
Čvrsto sam se ugrizla za donju usnu da bi bar malo obuzdala bjes,ali svakog trenutka je pretjelo da moje strpljenje pukne.
-Goni se Petere.-reko je Edward tamana kad sam htjela nešto da kažem.-Nemoj više da je vrijeđaš ili ću se ja lično pobrinuti da više nikad nijednu riječ rekneš kroz ta tvoja šugava usta.
Peter je prebacio pogled na Edwarda i sigurna sam bila da je razmatrao mogućnost da ga udari,ali na kraju se ipak odlučio predati i izašao iz sobe zalupivši vrata za sobom.
Slika iznad vrata se zatresla,a onda sa jednim glasnim treskom pala na pod.Staklo od slike se rrazbilo i odletlo na sve strane,a ljipi tamni drveni ram je puko na jednom ćošku,a slika se poderala na pola.
-KRETEN!-bjeno sam rekla i prišla polomljenom ramu i podigla ga sa zemlje.Slika je bila užasnuta nema joj više spasa,a ni ramu i tako sam bijesno to sve stavila u korpu za smeće,koja je odma do vrata bila.

-Ed pazi da ne nagaziš staklo!-rekla sam kupeći veće komade od stakla i bacavši je u kantu za smeće gdje bi još manji komadi postali.
Edward mi je pomogao da pokupim komade i kad smo završili rekao je.-Moramo ići u školu,čekam te dolje.-Izašao je iz sobe.
Još uvijek ljuta sam pokupila svoju školsku torbu koja je bila kraj kreveta i izašla iz sobe u hodnik.Duboko sam udahnula,a onda laganim hodom se zaputila prema stepenicama spremna na svoj prvi dan u novoj školi.

***
-Stigla sam!-viklnula sam dok sam ulazila kroz vrata.Niko se nije oglasio,što je značilo da niko još nije stigao.Edward danas ima sedam časova,a Peter takođe,stric i strina su na poslu.
Nisam voljela kad sam sama,pogotovo ne u ovakvoj ogromnoj kući.Morat ću se strpit dok Edward ne dođe iz škole,znala sam da će odam poslije toga imati dosta za učiti,pošto je on drugi razred gimnazije,ali ću bar moći da budem kod njega u sobi i da posmatram prirodu kroz prozor.
Počela sam se penjat uz stepenice i kad sam došla na drugi sprat skrenula sam desno.Zastala sam kod vrata od moje spavaće sobe.Počela sam da razmišljam da malo obiđem kuću,pošto nikad nisam išla dalje od drugog sprata,pa zašto nebi sada to uradila?
Svoju torbu sam samo ostavila kod vrata,a onda sam se zaputila stepenicama koje su vodile prema trećem spratu.
Treći sprat je bio veoma sličan kao i ostala,samo što kod njega na zidovima uopšte nisu postojali prozori.Oprezno sam otvorila vrata koja su bila najbliža meni.
Soba u koju sam došla je izgleda nešto kao mala biblioteka.
Cjeli zidovi su bili pokriveni policama koje su bile prepune knjiga i raznovrsnih papira.Strop je bio prljavo bjele boje sa mnogo tamnih mrlja,a tu i tamo bi se moglo spaziti kako se ljušti,luster odnosno jedna sijalica je bila spojena sa stropom samo jednim tankim kablom i opasno se klatila ko da se svakog trenutka može srušiti.
Jedino na sred sobe se nalazio zeleni kauč koji je bio na mnogim mjestima poderan i iz kojih je izvirala vuna i kraj njega se nalazio mali stolić gdje je bila lampa smještena,koja je na pola pukla.
Ušla sam u sobu počevši da razgledam knjige.Za mnoge knjige koje sam izvukla iz polica nisam ni čula,a niti za njihove pisce.
Kad sam vraćala neku knjigu koja je dosta teška bila na svoje mjesto u polici primjetila sam kako je između dve knjige uguran papi koji je požutio od vremena.Pažljivo sam ga izvadila činio mi se tolikim starim da bi na svaki moj dodir mogao raspast.

Polako sam ga raširila i ugledala kako se meni činilo mapu.Veći dio karte je zauzimala šuma i bilo je dosta planina,ali nijednu nisam znala.U donjem lijevom ćošku je pisalo Narnia.

(.Ovdje možete naći uvećanu sliku.
Nikad čula nisam za tu zemlju,a nisma ni vjerovala da postoji,neko sam vrijeme posmatrala kartu,a onda sam je opet smotala i strpala u džep od hlača.
Izašla sam iz sobe,nisam sad imala vremena da razgledam svaku knjigu pojedinačno.
Sljedeća vrata koja sam otvorila bila su odma nasuprot ovima.Razočarano sam uzdahnula jer sam se našla u gotovo praznoj sobi.Tu je jedino bio crni klavir na kojem se nakupilo sloj prašine tako da je crno prelazilo u sivu boju.
Izašla sam iz sobe razočarana,očekivala sam da ću zateći nešto slično ka maloj biblioteci.Nastavila sam da idem redom otvarajući vrata i ulazeći u sobe,ali ostalih šest soba su bile samo spavaće,tako da tu ničega interesantnog nije bilo.
Sve sobe sam pregledala i sad mi je samo još tavan ostao.
Počela sam se penjat stepenicama i postepeno je postajalo sve mračnije.Kad sam se skroz popela mogla sam samo da vidim stare,predmete koji su bili slomljeni poderani,prekriveli ogromnim slojem prašine,paaukovi su gmizali preko njih praveći sjajne mreže.
Zgađenim pogledom sam gledala naokolu,ali sam ipak napravila jedan korak naprijed i ispod moje noge daske su odma zacvilele na šta sam se naježila.Nastavila sam da hodam pazeći na svaki svoj korak da se nebi o nešto saplea.

-JAO!-kriknula sam i već sam bila na podu.Prašine se digla oko mene i navela me da počnem da kihnem,a oči mi počeše da suze.Bila sam elergična na prašinu i tako sam od prilike deset minuta provela u kihanju i u pokušaju da zaustavim suze koje su sam od sebe išle.
Kad sam se uspjela nekako obuzdati podigla sam se u sedeći položaj i okrenula glavu da vidim za šta sam zapela.Osjećala sam kako mi se nešto prevrnula u stomaku i bila sam sigurna da mi je lice požutila.Ispred mene je ležala glava...Glava koja je bila spojena sa vratom,ali ne i sa ostalim djelovima tjela.Naravno tu je bila kosa,duga kako se meni činilo crvene boje,ali kad sma malo bolje pogledala vidjela sam da je to krv.Svu kosu je slepila,a cjelokupno lice je pokrivala.Počelo mi se vrti u glavi,a imala sam i čudan osjećaj ko da me neko davi,nisam mogla narmalno da dišem.Sa velikom naporom sam otpuzala do glave i sa rukom koja se toliko jako tresla da sam je jedva mogla kontrlirati dodirnula sam lice.Nisam ispod prstiju osjećala meku,hladnu kožu,nego sam osjećala nešto glatko i tvrdo i veoma hladno.Slabo sam ga kucnula i sa tim prouzvokala jedno slabo tup.Komešanje u stoamaku mi se smirilo,a olakšanje mi se proširilo cjelim tjelo,to je samo glava od lutke,ali krv...krv je bila prava krv,samo što se stvrdnula od vremena,ali sam ipak još mogla da osjetim slabo ljepljenje po prstima.

Kad sam se skroz uspjela smiriti digla sam se na noge,koje su još uvijek malo drhtale od šoka i nastavila dalje naprijed hodati.
Ovaj put sam nastavila još opreznije da hodam,dosita nisam više htjela da doživim ovakav šok.Ispod mojih nogu se nastavilo glasno cviljenje i škripanje,a onda u jednom trenutku u kojem ni sam nisma znala šta se desili začulo se jedno glasno krc i imala sam osjećaj ko da letim i taj osjećaj se na kraju završio sa bolnim padom na stražnicu.Nekoliko danska me je udarilo po glavi,a prašina me je opet okolila i opet je nastalo glasno kihanje,koje je ovaj put mnogo više potrajalo nego prošli put.Osjećala sam nekoliko posjekotina po rukama i po koži mi je curila topla ljepljiva krv.
Kad sam opet da obuzdam kihanje pogledala sma oko sebe.Upala sam u jednu rupu koja je od prilike imala oko metar ipo.Daske su oko mene ležae,a i nekoliko stvari,kao stari ramovi ili stolice.Nisam shvatila kako je pod ispod mene uspeo da propadne.Još nekoliko minuta sam sjedjela na prašnjavamo pod,a onda sam krenula da se dignem.Desnu ruku sam krenula staviti na pod da bi lakše uhvatila,ali na moj užas sam osjetila nešto toplo,ljepljivo i meko.Pogledala sam prema dole i ovaj put sam spazila ljudsku ruku,napola prekivenu krvlju blijede i hladne kože.Nije čak ni svi pet prstiju bilo falio je palac,a tamo gdje bi se trebalo spajati sa nadlakticom virila je samo kost i meso.
U glavi mi se počelo vrti,a mučnina koja je tek prošla opet je počela da raste.Kroz prostoriju se začuo prestrašen visok vrisak za koji sam vjerovala da sam ga ja ispustila.

Skočila sam na noge i počela neako da se penjem iz rupe.Popela sam se na jednu stolicu,a onda krenula nogu da prebacim nogu preko površinskog poda,ali sam zapela za ekser koji je virio iz daske.
-JAO!-kriknula sam kad sam malo jače povukla noguu i s time poderala hlače i posjekla koljeno i odma sam osjećala kako mi se topao mlaz krvi spušta niz nogu.
Kad sam napokon uspjela da se popnem iz rupe(pri čemu sam još nekoliko poderotina i posjekotina zaradila)potrčala sam prema svjetlost koja je bila najača i tako sam se ubrzo našla kako trčim niz stepenice.
-LUCY!-začula sam kako Edwardov glas viče odozgo na šta sam još više obuzela.
-Šta...ŠTA TI JE BILO?!-užasnuto je rekao i za čas njegovo lice je prebledilo ko kreč.
-Duga priča!-rekla sam sa slabašnim glasom.mogla sam da zamislim kakva sam.Još malo sva pokrivena sa krvlju i raznovrsnim posjekotinama i tom svemu je davalo krunu moja pocjepana odjeća i moje lice koje je proprimilo žutu lijansu.
-Ed moram ti nešto pokazati!-rekla sam i uhvatila ga za ruku i počela ga vući uz stepenice.
-Šta si ti uradila od sebe?Gdje si uopšte bila?-zahtjevao je da zna,ali ja nisam odgovarala nego sam ga nastavila vuć uz stepenice.
Postavljao je samo pitanja dok sam ga ja već vukla prema rupi u kojoj sam upala da mu pokažem ruku.
-Evo ti odgovora!-rekla sam upervši prst u rupu,odnosno u mjesto gdje je leži ruka.
-Nisi valjda upala u ovo?-upita on saginjući se i primjetivši kako je na nekim daskama ostalo moje krvi.
-Pogledaj ruku onu!
-Kakvu ruku?-upita on pogledavši me,a ja sam na slabom svjetlo mogla da vidim da njegove crne oči prepune zabrinosti.
-Ruke,eno je....-počela sam,ali tek onda sam shvatila da ruke više nema.
-Sigurna sam da je tu bila!-rekla sam i sama se saginjući.
-Lucy dolje ničeg nema,hajde sad da ti očistim te sve silne rane.
-Ali bilal je tamo,sigurna sam u to!
-Pričinilo ti se samo.

-Ne nije!Tamo dolje je bila!-rekla sam ljutito zato što mi ne vjeruje.
-Lucy molim te hajde!
-Uh!Dobro!-rekla sam poraženo.Edward se opet digao na noge,a i ja za njim.-Hajde idemo!-rekao je pažljivo me uhvatio za ruku i počeo da razgleda moje posekotine.
Sigurna sam bila da je tamo ruka bila,nije moguće da je jednostavno tako nestala!Mora da je neko smaknuo ili pokupio,ali u kući nikog nije bilo osim mene ili možda jeste?

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.